Lift

Zgrada je iz ’74. i, kako bi Cvele rekao, lift u njoj nije imao memoriju. Neka osnovna pravila su nalagala da pre nego što pritisnete dugme svog sprata, pošto zatvorite vrata, priupitate saputnike (max još troje) do kog sprata oni idu. Nema smisla da idu do šestog (koliko je zgrada imala spratova) ako stanuju na nižem spratu.

Svako se vraćao sa svojim društvom iz razreda, ali smo se susretali baš ispred lifta. Uvek me je puštao da prvo ja pritisnem dugme drugog sprata, a onda sa dva prsta prtiskao istovremeno drugi i treći, pa brzo treći i četvrti i lift, „bez memorija“, nekim čudom nastavljao bi direktno do četvrtog.

Taman dovoljno vremena za jedan vic. Uvek novi. Ne znam odakle ih je izvlačio, u ono vreme bez interneta, kad bi svaki vic oplovio grad očas i već izjutra postajao bajat.

Moji problemi počinjali su tek da pupe, ali je moje raspoloženje variralo svakodnevno, samo od sebe. Vraćajući se od četvrtog ka drugom smejao sam se sam u liftu, dobijajući na poklon najlepši deo dana. Nije baš svaki vic to zasluživao, ali način na koji ga je on pričao dovodio me je do suza.

Sada živim na trećem, u zgradi od dvadeset i osam spratova. Lift ima memoriju, vrata s zatvaraju sama i nije presudno kojim redosledom se pritiskaju dugmići spratova. Nema potrebe da razgovarate sa saputnicima, kamoli da neko ispriča vic. Živimo u istoj zgradi zajedno već decenijama, a potpuni smo stranci. Samo pozdravljanje u punom liftu postaje, nekako čudno, manir nepristojnosti ili makar nelagodnosti.

Moji problemi su procvetali i već počinju da venu. (Ne)raspoloženje postaje konstanta, a vožnja do trećeg još samo jedan deo teskobne dnevne etape. Onda iznenada, tik uz mene, u prepunom liftu pojavi se Cvele. Nakrivi glavu ka mom uvu i šapatom mi ispriča najnoviji. Ne izdržim, cerekam se dok izlazim na trećem i pozdravljam začuđene saputnike. Prizvana vremeska spirala obnavlja, skoro zaboravljeni, osećaj sreće bez ikakvog razloga.

Okrećem se dok se vrata sama zatvaraju i jasno vidim, Cvele nastavlja ka četvrtom.