Bela laž

Zastao sam na tren pre nego što sam izgovorio. Zastao sam bez svoje volje.

Imao sam nameru da izgovorim naizust, bez pauze. Međutim, u meni je nešto tog trenutka stalo, samo časak, skoro neprimetno za vreme koje merimo.

Ali četvrta dimenzija, precizno određena izvan nas, u nama nema tako jasan oblik. Jedinstvena formula za izjednačavanje spoljneg i unutrašnjeg vremena ne postoji. Samo jedan korak velike kazaljke na satu, u nama može dremati dugo. Vreme po Milankovću puta "n" nepoznatih daje vreme po Frojdu.

Tako i ovaj časak, prokuvan iznenadnom savešću, u meni nikako da ispari. A lepo sam izvežbao u sebi, reći ću joj da se ne sekira, kao iz topa:

- Da, sve je u redu, ne brini, sve će biti dobro.

Ali jedna mala greška i moje vreme se izgubilo u vremenu istine. Samo jedan blagi susret sa njenim očima obrisao je sve moje dobre namere da slažem. Njen topli, ali neprekidni pogled bez ijednog treptaja, kao detektor laži, uvezao je moj jezik i moj um više nije komandovao njim. Mada dobih poklon tišine da još jednom izmerim reči, izgovorih:

- Da, sve je u redu, ne brini, sve će biti dobro.

Jasno sam video da su njene oči isuviše lako prepoznale moju laž, ali njena duša zagrlila je očajnički, te se nasmeja i zagrli me. Moj jad bio je još veći. Šta je u tom trenu bio veći, ili možda bitnije, manji greh? Istina, koja ubrzava vreme beskonačno do samog našeg kraja ili laž koja ga kupuje, na kašičicu, po malo, do sledećeg, još težeg izazova?