Oči u ogledalu

Kako je odraz koji vidimo dok se ogledamo u svojoj savesti tek varka odraza koji širimo svakadnevno oko sebe? I kako to da mi to uopšte ne prihvatamo, čak i kada je očigledno?

Posebno što ni taj odraz u savesti, a ni otisak u očima drugih nisu ni skrama istine o nama. Taj, duboko skriveni original, malo ko spozna, bio vlasnik ili posmatrač.

Tek, ako u toku života zaslužimo tren nebeskog na račun vremena i prostora zemaljskog, mi se bližimo našoj istini.

Treba li nam ona uopšte? Mi sami, da li bismo imali snage da je prihvatimo? Naši najbliži, da li bi nas prezreli i zaboravili?

Ogledalo ne laže, nepogrešivo preslikava lik ispred sebe i beleži na svojoj površini. Lažu nas naše oči, s najhumanijim zadatkom na ovome svetu: da spasu našu dušu.