Svrab ispod kože
Kad osetiš da ti igra neki damar, ili samo nerv, ili najsitnija tačka pore tvoje kože, ali tamo gde ne možeš da dohvatiš svojim rukama, ti tačno osećaš i znaš gde je, ali ne dosežeš. Onda zamoliš najbliže da umire nemir, da te počešu, tu, tu... malo desno, malo gore, ne ne tu, malo levo, još malo gore...
Njihov lekoviti dodir umiruje blaženo, neuporedivo bolje, nego i kada sam, iskrivljenog tela konačno uspeš da dosegneš tu alarmirajuću tačku, ali uzalud, taj dodir je baš kakav treba da bude, ali nikako da pogodi pravo mesto.
Nerešivo.
Osim, možda volovskom metodom: pronaći dovoljno hrapavo drvo, koje će biti zamena tuđe ruke i trzajem mladog junca pogoditi tačku nemira.
Međutim, kakav recept primeniti kad duša zasvrbi i nemir gomila nespokoj, koji samo vreme može da izleči? Teško da postoji jedan recept:
Momo je slikao, Gustav tonuo u vino, Zulfikar blenuo u veš mašinu dok centrifugira, Sarhoš paša kockao, Pavle sastavljao još jedan brod, Mika zaljubljivao, Alas pecao, Aleksa jecao, Tesla recitovao...
Dok sam imao snage da besomučno i naizmenično odvajam stopala od beogradskog asfalta, držeći kičmu uspravno bez bola, moj lek je bio hodati, hodati, hodati...
Zaputim se kao negde, baš ko da znam gde i krenem najdužim mogućim putem. Ispočetka ćutim, samo koračam, naoko besciljno, ali tačno po liniji s kojom sam vezan nekim nevidljivim povocem. Povodac drži doktor za svrabež duše, daleko od mene i ja ga čak ni ne nazirem i vuče me tačnom putanjom na mesto isceljenja. Posle prvih kapi lekovitog hoda počinjem da pričam sve glasnije u sebi. Pričam ko na psihijatrijskom kauču, ispočetka u formi monologa, kasnije dijaloga, pa onda se čitava grupna terapija uključuje u polemiku. Tema bez ikakve veze sa uzrokom svraba ili je makar ja ne prepoznajem. Približavajući se kraju povodca reči su sve tiše i ređe, dok opet ne zaćutim u sebi. Još par koraka i onda osetim isceljući umor.
Shvatim gde sam, ali kako sam baš tu dospeo, ne. U nogama još toliko energije za povratak. Ne svrbi više ništa.
Nesvesno izlečen, ne shvatajući metod, ali pamteći recept, za svaki sledeći put.
Noge me više ne slušaju i teško mi je izdržati bol u kičmi dok pokušavam da hodam, pa sada pokušavam da blenem u mašinu dok centrifugira, tonem u vinu, jecam ili recitujem... ... ali uzalud: to nije recept za svrab moje duše.