Neznanje i sreća

Najveća sreća je u neznjanu... otud i osećaj nostalgije za bivšim vremenima, onima kad smo bili mlađi i kada nismo ni imali saznanja o težini života, pa i kada su nas stariji kritikovali i ukazivali na teškoće na koje ćemo naići, nismo marili, nismo ih upoznali , nismo ih osećali i bili smo iskreno, jedino tada, srećni.

Upoznavajući ih, orali smo ulicu, kojom smo nekada sa lakoćom stizali do te nevine sreće. Siti i ponosni na svoja iskustvena i naučena znanja, na nju sve više gledamo kao na naivnu, ne nevinu i tako lako, kao da je nikada nismo gustirali, zaboravljamo nivo radosti kojom je ona umela da nas zapljusne. Sve teže nas je nasmejati i obični vicevi, moraju imati dozu mudrosti i neku otužnu težinu da bi reagovali. Kud se dede zaglušujući smeh na samo malo podizanje kažiprsta?

Blaženi su oni koji i u ovim dockan godinama čuvaju tu radost nevinog osmeha. Koji se zacenu i samo dok ukrštaju pogled sa najdražima, večno raspoloženi, bez obzira na težinu života, koja nam svima u tim godinama pripada.