2.11. Mislim na nas
Tek drugi dan miriše nove*,
kroz prozor rezi jesenje jutro
i krije snene obraze sunca.
Moje uvele semestre sećanje zove:
Tebi!
Kroz snove, grle me
tvoja rumena usta.
I stiskam vazduh kroz trepavice snene,
još budan,
borim se protiv sna u koji tonem,
sediš u uglu studenske sobe:
Brojiš.
Koliko su velike ludosti moje,
dok šapćem ti priču o iskri iz kamena,
kako nikad nije ni bilo vremena,
da se nismo voleli nas dvoje.
*novembar
コメント