2.11. Mislim na nas

Tek drugi dan miriše nove*,

kroz prozor rezi jesenje jutro

i krije snene obraze sunca.

Moje uvele semestre sećanje zove:

Tebi!

Kroz snove, grle me

tvoja rumena usta.

I stiskam vazduh kroz trepavice snene,

još budan,

borim se protiv sna u koji tonem,

sediš u uglu studenske sobe:

Brojiš.

Koliko su velike ludosti moje,

dok šapćem ti priču o iskri iz kamena,

kako nikad nije ni bilo vremena,

da se nismo voleli nas dvoje.

*novembar