Kamiondžije

Jedno od pravila kojeg se drže obazrive kamiondžije je da brzina na nizbrdici ne sme biti veća od brzine kojom se savladao uspon. Kažu da je tako najbolje i u životu, ujednačiti brzine uspona i padova, ali da li su u takvoj srazmeri i vreme dovoljno da se slomi nečiji duh i vreme da on uzleti?

Nekada je to dugotrajan i mučan proces bez obzira na smer dešavanja, a nekada se dešava na prečac. Inteziteti su raznorazni, ali jednom slomljen duh, kojom god brzinom lomljen, ne vraća se ni približno istom, a najčešće se to ni ne desi. A opet, koliko god malo vremena trebalo za uzlet sreće, ona se može ugasiti još većom brzinom.

Kakve su onda ravnoteže nama neophodne da bismo bezbedno savladali uspone i padove?

Mogu li se te naporne sinusoide ispeglati na jednu monotonu osrednju apscisu, kako bi naši nervi izdržali ili bi i ona za nas bila nepodnošljiva?

Možda je baš to tajna naših žvota, neprekidno curkanje nepodnošljivosti, koje održava naš organizam u borbenom stanju. Umorimo li se i predamo, prestajemo da živimo bez obzira na fiziološku funkcionalnost.

Eto, kako je: nema predaje, nema stajanja... a ja sam tako umoran i tako bih legao u tu monotonu osrednjost brzinom koja bi mi omogućila nepovratnost.